Српске приче за децу

Проза, посебно прича, била је неједнако присутна у развоју књижевног стваралаштва за децу. У Змајевом раздобљу, па и у доба непосредно после Змаја, њу је уметничким дометом и богатством далеко надвисила поезија за децу. Тај однос је остао све до четврте деценије двадесетога века. Тада се у српскохрватском језику јавља неколико изврсних романа за децу и неколико збирки прича-бајки, као што су У свету лептирова и медведа Бранка Ћопића и Срце лутке спаваљке и Распеване приче Десанке Максимовић. Тек у савременој књижевности однос ових родова постаје уметнички равноправнији. Уз гласовиту поезију за децу, која је освајањем нових поетских простора и израза наставила Змајеву традицију, јавља се и обиље дела краће и дуже прозе за децу која досежу естетске домете песама и, заједно са њима, достижу најбоља остварења у овој области у Европи и у свету. Савремена поезија и проза за децу донеле су један нови сензибилитет и у њима је модерним изразом остварен богат поетски свет.

Уметничке представе у делима за децу не чини више само свет детињства, већ разнородни видови живота и постојања, игре и маштања које деца могу да досегну. Дух тог стваралаштва, његово сажимање и изражавање изгледа и осећања света, дочаравање његовог спољашњег и унутрашњег бића у сржи су уметничке вредности и лепоте поезије и прозе настале у другој половини двадесетог и на почетку двадесет првог века.. Они собом доносе осећање и мисао као равноправно надопуњујуће чиниоце, који се исказују игром, сликом и догађањем. У њима је остварена основа за однос према себи и према ономe што се збива у поетској визији и за повезивање субјекта и актера са реалном или замишљеном средином. У савременом стваралаштву за децу остварена је својеврсна симболика која носи сву сложеност психолошког и филозофског поимања света. У настајању ових дела стваралачки поступак је био усмерен ка осећајности савременог човека, односно детета, које је пријемчиво за многе облике живота, окренуто и отворено колико према спољним обрисима света толико и према понирању у себе. У новим животним условима каткада се дете трауматично повлачи, затвара и осамљује. Таквој сложености дечје личности одговарали су разуђеност пишчевог односа према људима, тј. деци, и. богатство уметничког обликовања; тиме се превазилазила ранија сведеност, упрошћеност и једносмерност представе и остварења.

Од пресликавања света и природе стигло се до извесне кондензованије и на изглед необичније истине у којој су машта и игра често не само посредници у спознаји и виђењу света већ и сама његова суштина, јер се исказују као могући начин, простор и садржина његовог ослобођења. Занос. замишљања и сна, игре и доживљаја непосредан је израз дечје природе – услед чега је слика живота обухватнија и пунија.

У другој половини деветнаестога века и у првим деценијама двадесетога у књижевности за децу били су се зацарили дирљивост и ганутљивост, с једне стране, а са друге детињастост и недорасла наивност, да би у новије доба као одлике биле коначно потиснуте. Самосвест детета, његово откривање многих животних тајни, круг знања која разним начинима осваја и, чак, донекле промењена улога младога бића у појачаној урбанизацији  средине и новим социјалним околностима постали су предмет стваралачке пажње писаца. Изненађење и домишљатост, маштање и разиграност, природност и каламбуричност којима ствараоци прича за децу воде и заводе своје читаоце, дочаравају им нове светове, каткада и необичне, али увек мање или више видљивим нитима повезане са свакодневницом и животом. Двадесет први век иде још даље – он нуди директну комуникацију са текстом и прилику за интерактивну доградњу приповедачеве визије.

Ограничавајући се на поступак или део судбине, на особину или догађај у животу јунака, прича за децу, као и свака друга прича, одгонета и ствара један вид суштине постојања. У зависности од обухвата и приступа, од средстава и начина казивања приче за децу се могу разврстати у више кругова. У њима су, ипак, изразита четири жанра запис, цртица, развијена прича и бајка. Разуме се, међу њима нема строге границе.

Запис углавном обухвата један детаљ – сусрет, поступак, однос, проналазак, претпоставку, поређење, маштовито виђење и решење загонетке, убедљив изговор, духовит и неочекиван обрт, стварну или тобожњу игру. У њима се открива нешто ново, најчешће обично до необичности и могуће до немогућности. Начин казивања у запису се креће од шале до збиље, а најпре је шаљиво озбиљан. Досетка и довитљивост, доскакање и маштовитост, завршни су акценти у комуникацији и ознака су врцавости духа којим је запис прожет.

Цртицом се назначава одсечак или вид збивања у коме се оличава једна особина или назначује неко судбинско решење. Негде у сржи је судар из кога искрсавају и кристалишу се својства једне личности, дечје скупине или детињства као узрасне човекове категорије. Мали је простор за развијенију индивидуализацију јунака, већ су претежно присутне типске одлике детета, са благим, најавама и назнакама личних особина актера. Дете се нађе у извесној ситуацији или замишља прилику у којој тражи решења и испољава себе какво жели да буде и какво јесте, постајући симбол неког односа, тежњи или нарави.

Развијенија прича носи заокругљенија судбинска одређења. У њој је често присутна социјална или назначена историјска компонента у чијем оквиру се испољава човеково биће. Јунаци имају 'изразитије црте које их индивидуализују и којима се казује сложеност човекове природе. Односи и удеси људи одређени су како сплетом околности у којима се јунак нашао, тако и, још више, његовим сензибилитетом. Мисаона и емотивна страна личности испољава се упоредо са учешћем у догађању, али се став, утисак и однос актера према збивањима претежније стварају у пределу осећања и интуиције. У сударима се стичу пријатељи и стварају супарници – то је могућност за сопствено одмеравање и спонтано исказивање себе. Уз искуство које се носи као последица активности и спознаја ствара се и рељеф првих животних ожиљака.

Бајка је најтрадиционалнији, али и највише обнављан и дограђиван вид приповедања за децу. Са ослонцем на искуство народне бајке у тематици, стилу и типичним моделима приповедања – коришћењу и понављању сталних епитета, анимирању природе, животиња и ствари и хиперболичном казивању – писац ствара један нови свет, који у својој свевремености ипак има значајних додира са модерним временом и човеком. Као плод народног духа, овај жанр је само оквир да би се јаче и дубље осетили мирис и дах, ћуд и судбина човекова у простору чије границе временски и географски, на изглед, нису омеђене. Догађање у овом типу прозе је у сфери фантастичнога, са много митских и митолошких елемената, који су у савременој прози за децу редуцирани. Међутим, у сржи бајковитог маштања је реалистичко виђење. Алегорија садржи људске карактере и поступке. У бајкама за децу живот се често гледа са ведре стране и сажима се у неочекивану срећну поенту.

Хронолошки посматрано, време настанка појединих прича ове књиге није условљавало њихову поетику, топлину, маштовитост, позив на игру – каламбур. Различитост је у форми, степену концентрованог исказа или слободе лепршања поетских визија у приповедању. Распон се креће од наративно опширних бајки до сведених СМС прича које могу да имају само 140 карактера.

Аутори прича сабраних у овај избор рођени су од 1833. до 1973. године, а календарски оквир повезује три века. У тих 140 лета, кроз три столећа, успели су да сачувају специфичне одлике различитих услова одрастања, али јасно профилисану приповедачку нит започету још у усменој књижевности са основним карактеристикама националних вредности морала, правде као и значаја продице и другарства, али и игре и маште.

Код свих писаца за децу и у свим приповедачким облицима израз и уметничка представа њиховог дела треба да доносе подстицај за духовну активност детета читаоца, да му измаме став према збивању и да оно постане саиграч – један од актера у причи. У складу са развијеношћу његовог критичког односа, оно ће се поистоветити са догађајем и јунацима приповетке или им се супротставити. Прича која успе то да изазове, која уме да буде занимљива, одговорила је најзначајнијем захтеву и удовољила најстрожем вредносном критеријуму књижевности за децу. То је било и једно од пресудних мерила избора прича у ову књигу.

Свако читање нуди мноштво тумачења. Одабир књижевног штива различитих аутора у једну целину  је креирање мање или веће слагалице, која има изазов више у односу на литерарне изворнике. И то је својеврсна игра у коју треба ући стваралачки и као читалац. Усвајање прочитаног и однос према одабраном су нови изазов који књижевност разликује од других уметности.

Овај избор је објективан у толико што су га, као колективан чин,  сачинила и сагласила два аутора, два различита узраста, чак и у два различита времена са дистанцом  од 30 година. Међутим, баш такав избор је и врло субјективан, јер су обојца исте књижевне провинијеције, у истој школи тумачења књижевности за децу:  учитељ и ученик– отац и син.

Слободан Ж.Марковић

Мирко С. Марковић