Миро Вуксановић ШКОЛА М.С.М.

Зна се колико је библиотекара из Србије прошло Школу М.С.М. Он о томе има целовиту статистику. На његовом сајту, првом у српском библиотекарству, живом, за бирање, може се пажљивим претраживањем доћи до таквог збира. Нећу, намерно, да га саопштим. Није најважнији, за ову прилику, и иначе.

Знам и да је први час Школе М.С.М. био на оном месту где се речица Љубовиђа улива у Дрину. Говорио сам на почетку тог часа. Дошао сам из Новог Сада, преко Венца и Срема, преко Саве, Шапца, Лознице и Вуковог имања, поред реке, када је с њене леве стране још мирисао гареж спаљених кућа, када је шуштала поратна тишина у којој су сабирана имена несталих. Пролазио сам поред дринског и модрог кривудања, у сећању с Андрићевом посветом на књизи Марковићу у којој је рекао да су све наше Дрине криве и да никад нећемо престати да их исправљамо.

Тамо, у љубовијској општинској кући, у пространој сали где је говорница по моделу: што је моћ окупљених мања то им је микрофон на већој висини, у поподневни сат, као однекуд бачена ћумица, окупило се тридесетак, можда и више, не умем да проценим с ове раздаљине – сећам се да је понека дама довела и децу – толико библиотекара на почетку Школе М.С.М. У миру какво само библиотекарско слушање може да створи, што се једнако јавља а још га нисам одвојио од радозналости, казао сам, у десетак минута, запис о књизи, посвећен мојем пријатељу Р.Ч., који је недавно навршио тридесет година успешног управниковања у истој библиотеци, покретан толико да је, сигуран сам, био у свакој досад одржаној покретној Школи М.С.М. На свој духовити начин, на који сам навикао од гимназијских часова, причао ми је Р.Ч. о споменици коју је с Булком добио. Хвалио се како су њих двоје једини с таквим признањем, јер су редовни полазници Школе коју је прозвао: Миркови конаци.

Овог пута ћу да поступим другачије. Нећу се одмах вратити, јер су ми рекли да је тешко наћи лепше конаке од оних у Ковачици. Остаћу да слушам како стручни људи, страни и наши, говоре о дигитализацији грађе у библиотекама, јер је свакој амбициозној и савременој библиотеци неопходан пренос слика које чувају и говоре истовремено, које сортирају податке у физичким сегментима, које одмењују читаве колоне ранијих технологија што су нам некад изгледале као излазак на врх, онамо где нема даље. Тек сада нам бива јасно да дигитално наговештава даљину о каквој се не сања ни у љубовијском ваздуху, крај реке у којој хоћу, када сам год уз њу, узалудно, да препознам млаз кућне чесме.

Док не нађем дигитални млаз, водим вас у речнике, у књиге које најбоље памте, да заједно прочитамо како се, степенасто и развојно, као поручено, тумаче конаци. Вукова пословица Истраживати Маркове конаке каже се када нешто испитујемо без разборите сврхе. Обећавати Маркове конаке значи наглабати о безначајном, а Терати Маркове конаке означава оно што тежи за нечим тешко достижним, где смо сада.

Слично су, постепено, од ироничности до лепих намера, тумачени и Миркови конаци. Ко год ради ведро и упорно, с намером да звање преведе у повећано знање, као што ради М.С.М., може се надати различитим коментарима. Али, када коментатори скрајну шалу и злурадост, видеће леп и занимљив центар који никоме не смета и који користи онима који су у њему.

Ја сам се ипак двоумио, имам доказ о прецртавању, шта да упишем више текста који само што није завршен. Оставио сам наслов Школа М.С.М. да би га читали као мсм и као емесем, као брзу поруку да овде, у Ковачици, у хотелском готово дигиталном распореду, крај словачке марљивости и сликарског чуда које је обишло свет, почиње да ради сат који време не показује сказаљкама већ смењивањем цифара.

Овом скупу не треба рећи да је то дигитални часовник. Он већ ради. Ослушкујте дигитални сат да бисте знали колико је сати.

(Отварање скупа о дигитализацији, Ковачица, 21. IV 2009)