( петнаест година касније)

ПРВИ ПУТ СА РАДОВАНОМ УЖИВО

Значајан јубилеј,  сто  година штампе у Ваљеву, обележен је како ваља и како је данас тешко замислити. Дошли су  – професори универзитета, архивисти, завичајни писци и покоји новинар из Београда. Међу њима бејах и ја.

Осећао сам се много важан као новинар тада угледног сатиричног листа „Јеж“. Збуних са када међу гостима  наиђох на своје прве уреднике са Радио-Београда 2,  Радоша Глишића и главног међу главнима – Мишу Јефтића. Они су одмах схватили моју изгубљеност међу онима који су између себе знали све. Замолили су домаћина, Зорана Јоксимовића, да ми младом и надменом, истовремено  и збуњеном, нађе водича кроз Ваљево и Ваљевце. Затечен таквим захтевом, он ми одмах додели за саветника колегу новинара из редакције „Напреда“. Представио га је као Радована Белог Марковића, а мене  као  Мирка Дебелог Марковића.

Током радног дела обележавања јубилеја, Р. Б. М. ми је детаљно, врло сочно, описивао сваког учесника, као и то зашто је баш тај учесник ту.

Р. Б. М. је био ходајућа општа енциклопедија. Од самог догађаја су ми интересантнији његови коментари и тумачења. Мислим да је ту  настала клица мог интересовања за све оно што је он чинио.

 

ФРАНЦУСКА ВЕЗА

Свако од нас је у свом животу радио много тога што је желео и још више оно што није.  Наравно, увек се сећамо оног што бејаше и „вољно“, и лепо, али … Наравно, увек се сећамо онога што смо радили радо, али и оно што смо радили невољно није било мање интересантно.

Животне околности натераше ме да један део свог живота посветим ономе што се тицало увоза, извоза, консалтинга, утовара, истовара, менаџмента, маркетинга… Тражећи спонзорства за спорт у којем сам био „носилац правног лица“, јер су моји „самураји” били изнад тога, обрео сам се у дирекцији Млекаре лајковачке задруге. Дошавши до врха пирамиде, тј. до Драгана Марковића који ме је уљудно саслушао, упућен сам на даљи поступак код директора маркетинга, у другу канцеларију. У транзиту до одредишта где се одлучује о степену финансијске помоћи националном спортском тиму, у једном предсобљу велике канцеларије, затекох Р. Б. М. како са ту седећом секретарицом испија кафу. Кад ме угледа, скочи на ноге лагане, рашири руке у загрљај и весело констатова, ево мог близанца Дебелог Марковића. Реч по реч, питасмо се за здравље, а на његово питање откуд ја ту, рекох да су ме послали код неког идиота од директора маркетинга да ме откачи, како то не би учинио главни шеф. Показао је потпуно разумевање за моје огорчење и позвао ме да одемо негде напоље на чашицу разговора, а да тог  идиота од директора маркетинга не морам да чекам, јер сам га управо нашао и тутну ми у руке визиткарту на којој је писало

M. Radovan Beli Mаrković,

titulaire du titre de directeur du marketing et de l'image créative.

И – шта рећи – те 1994. године КЕНДО репрезентација Југославије учествовала је на Светском шампионату у Паризу.

 

ПОПУЛАРНОСТ

Некада, 1994. године, мислио сам да хармонија уметности и кафана никад неће проћи. Ново време је само мењало наслове и окружење, али она нераскидива веза и драж стварања и стваралаца емотивног трептања душе остају. Почев од кафанске музике, поезије - у песме преточене,  до књижевних и ликовних великана ту лоцираних. Све то је још више подгревала вера у деметрополизацију  културе у мале средине. У том заносу наговорио сам пријатеље у Љигу, који су у нашој улици отворили „арт кафе пицерију“ ЗВОНО да  ту организујемо дружење са познатим писцима у маниру Дика Кавета. Ја, као он, ноншалантно седим за шанком и с неким савременим великаном наше књижевности опуштено говорим о поетици и његовом стваралаштву. Први сусрет био је тотални фијаско. , и једва смо извукли живу главу јер у прелиминарној анкети гостију било је сагласје да сви желе да гост буде Милисав Савић. Иако је хонорар био скроман, канта бензина, не баш бројна публика је уз пиво постигла консензус у одговору на моје уводно питање пред гостом  зашто су баш њега изабрали. било –  ДА ГА БИЈЕМО. У каснијој дискусији се све смирило, јер у малим срединама заиста читају велике писце и знају шта је написано, тако је наш несрећни писац у већини својих књига помињао аутобуску станицу и мотел у Љигу у крајње негативном контексту. Када ситуација поче да се отрже контроли, искусни Милисав је признао да је то било само зато што као студент  на путу из и у Рашку, није имао пара за парче гибанице која је ту изазовно увек мирисала. Било како било, спасли смо  се, али домаћин је желео да укине овакве културно- физичке изазове. Некако сам га једва измолио за још једну прилику. са локалним аутором. Одабрао сам петак, у подне, када је пијачни дан у Љигу, и преузео најаву гостовања. у своје руке. На А4 папиру, хоризонтално положен, написах:

ПОЗИВАМО ВАС НА РАЗГОВОР О „ЖИВЧАНОЈ ЈАПИЈИ“

Петак, од 12 сати кафе Звоно ДА, Партизанска улица,

Разговарамо са  Радованом Белим Марковићем,  директором маркетинга „Млекаре Лајковац“.

И заиста, у тај петак, испред кафеа улица је била закрчена тракторима и аутомобилима, а у локал се готово није могло ући. Гости, наоружани боцама пива, жељно су ишчекивали госта, који је, као за инат, дошао службеним колима свог директора. Мој драги Р. Б. М. је био искрено одушевљен, констатујући да постаје Љиг права књижевна метропола. Ипак, после пола сата разговора збунила нас је неуобичајена тишина у објекту. Желећи да дам ритам окупљању, позвао сам присутне да поставе неко питање. Питање је стигло као из топа:

„Када ће премије за млеко!!! “

Р. Б. М.  је погледао испод ока, а убрзо ми је то и опростио.

 

АЛХЕМИЧАР

Међу старијим библиотекарима постоји веровање да се директор библиотеке постаје углавном по казни.

Не тако давно, истовремено, по том основу (али мало лепше формулисано) и Радован Бели Марковић и Мирко Дебели Марковић посташе директори библиотека. Један у Лајковцу, други на Старом граду Београду. Шок затеченим релацијама и  антиентузијазмом нових колега тражио је акцију. Тако, у једном брзопотезном разговору, у проширеном саставу, са Радмилом Булатовић, директором библиотеке Лазаревац, договорисмо се за заједничку малу стручну екскурзију „Колубарским библиотекама и Десанки у походе“. Расподела обавеза је била лака – ко је најдаљи обезбеђује аутобус, следећи доручак, наредни ручак. И би тако.

Љубазношћу неких Ваљеваца по политици и професији, добисмо огроман нови туристички аутобус, али  на пут пође тек четвртина колега из Београда. Изговори за изостанке су били немаштовити – те да не пропадне радна субота,  није најављено на време, те Колубара  је много широк појам, или да се о Десанки Максимовић много зна,  па не морају да иду итд. Због учвршћивања ауторитета руководиоца у новој средини, инсистирах да нас колико-толико пође. Када после сат времена стигосмо у Лазаревац, колегиница Рада Булатовић сачека нас с вешкорпом крофни са пекмезом у односу – један путник 12 крофни. С њом уместо 16 колега би само једно девојче, тек запослена приправница. По обиласку спомен-костурнице Колубарске битке, заједно са 200 крофни настависмо у  Лајковац. После 20 минута вожње стигосмо до паркиране локомотиве „Ћире“ испред тадашње библиотеке. Ту, на улазу, раширених руку, као Стеван Филиповић, добродошлицу нам пожеле тек постављени директор Радован Бели Марковић. Поздрави нас домаћински – с ракијом, кафом и ратлуком, а на столу у ходнику, а богами и пола ситно, као бајадере, исеченог прасета. Али авај, нико осим њега није могао, или желео, са нама до Бранковине.

Један аутобус, три директора, шест библиотекара и књижничара заједно, те 200 крофни и пола прасета, настави пут Ваљева. Моје разочарење блажио је Р. Б. М. идејом да прво свратимо до библиотеке у Ваљеву, па да изненадимо колегу Остоју Продановића и онда удружени наставимо даље. Аутобус је закрчи улицу Војводе Мишића, испред библиотеке, док је Р. Б. М. као најваљевскији међу нама ушао у здање књиге. Израз лица књижевника који је брже изашао него што је ушао пратио гласовну констатацију – Остоја је на радионици, као да смо дошли код мајстора, а не у храм књиге.

Било како било, сви мала екипа оде пут Бранковине.

Поклонисмо се сенима наше Десанке. али ту су биле и енормне залихе хране. Домаћини су нас са чудом гледали.

Решење за не баш не пријатну ситуацију је брзопотезно нашао Р. Б. М. Командовао је да донето ваља сервирати на велики сто парохијског дома,  да се сви посетиоци послуже „за душу“ у славу вољене поетесе.

И заиста, велики број посетилаца је најнормалније прилазио и служио се, љубопитљиво питајући ко то организује. Сазнавши да три библиотеке овако исказују почаст великанки нашег песништва и народа, пронеше добар глас о библиотекама са Старог града у Београду, Лазаревца и Лајковца широм нашег малог културног света.

Можда нисмо били најбољи директори, али бар испадосмо људи.

Од тада је за мене Р. Б. М. алхемичар библиотечког делања, во вјек и вјеков – АМИН.

 

ОТВОРЕНА ВРАТА

Свечано отварање новог простора Градске библиотеке у Лајковцу био је прворазредни догађај те 1995. године, како за саму општину, тако и за Колубарски округ, Земљорадничку задругу Лајковац, Југословенске железнице, целокупну културну јавност, а богами, и за „чаршију“. Била је то прилика да се на једном месту, на пригодном платоу испред библиотеке, саберу угледне званице: министри, директори, локални и други моћници, покоји знатижељник, пре свих пријатељи Радована Белог Марковића, а међу њима и ја.

Мними литерата Р. Б. М. није крио своје „возбужденије“, па је одржао ватрено слово о потреби читања и библиотека. Руку уздигнутих према сунцу, као Гргур Нински, овде, пред библиотеком. заклео се да ће што пре укинути чланарину. Затим је, примајући свежањ кључева завршеног здања, додао да ће врата овог храма књиге увек бити отворена и да кључеви ту уопште нису потребни , ритуално их бацајући преко рамена у оближње двориште зарасло копривама.

Аплауз и гласно одобравање одјекнули су хуком, готово као после постигнутог гола на дербију, а бачене кључеве нису могли да нађу наредних десет дана.

 

НАД ЛАЈКОВЦЕМ ЖИВА ВАТРА СЕВА…

Периодично, некако с пролећа, око ускрса, наши „савезници“ и добротвори нас бомбардују, али стварно. Тако је било и с „Милосрдним анђелом“ 1999.  Искуство је говорило да је паметно било повући се на резервне положаје, у унутрашњост наше домовине. У том смислу, сам се и ја, са породицом,  уз радну обавезу сваки трећи дан у Београду, тактички повукао на линију Љиг – Мионица – Дивци. Показало се исправно. 

Живело се с рестрикцијама, али се живело.

Свако зло има и ону другу страну.

Оживеше наша села и варошице, зачу се дечја граја, а богами поче организација културних догађаја каквих раније овде није било.

Негде 40-тог дана по почетку белосветског „анђелисања“, добих позив проф. др Александре Вранеш да  у једно мајско подне, говорим у библиотеци у Убу о њеној књизи „Мисли Десанке Максимовић“. Изазов велики – говорити о филозофским афоризмима Десанке у избору за мене тада недостижне Александре, па још у граду философа Божидара Кнежевића.

Требало је наћи мало бензина – нашло се.  И мало храбрости – накупило се.

Раног преподнева пођох из Љига за Уб, наравно, преко Лајковца. Много сам поранио. У жељи да не будем нестрпљив гост,  искористих Лајковац као згодну чекаоницу. Уместо „штације“ изабрах библиотеку и тамо неизбежног Р. Б. М. Из безбедносних разлога брзо смо се преселили у „СПОРТ“ кафе. Не знам шта га је више изненадио, да ли – одакле ми бензин или  - одакле ми храброст за путешествије до Уба.  Помен значаја Десанке и,  за мене, Александре, изазвао је код њега сећање на Александриног оца, некадашњег угледног директора библиотеке Убске… Опет, реч по реч, тура по тура, време је неумитно протицало. Негде пола сата пре почетка програма, ја сам још увек био у Лајковцу и ближило се неопростиво кашњење на почетак.

Р. Б. М. није желео да ту бруку доживим, те у својству сведока и чувара страха, крену заједно са мном.  Не знам којом брзином лети „стелт – Ф-117А невидљиви авион“, али моја  Шкода 120 МБ је постигла завидно пролазном време.

Стигосмо у минут до 12 и не знам да ли су се домаћини више обрадовали прецизности и ненаданом доласку свуда омиљеног Р. Б. М.-а. Могао сам да причам шта год, тек, после сваке моје реплике сви су значајно погледали у драгог госта, а он је само са одобравањем климао главом као да је Божидар Кнежевић лично. Био је то тријумф духа над материјом и страхом од бомбардовања. Десанка Максимовић је уз Александру Вранеш, опет победила злотворе, али… Време тече и ваљало је назад, за видела.

Пут Уб – Лајковац би некако сабласно празан. Што смо даље одлазили од Уба готово никога нисмо сретали. Негде пре скретања за Паљуве, без великог  прангијања и буке, почеше да сијају беличасти лукови око далековода са десне стране.

• Сева – констатовао сам.
• Али не грми – забрину се Р. Б. М.

Живи и здрави стигосмо у Лајковац. Ту сазнадосмо да,  полазећи од претпоставке да наша одбрана искључиво „ради на струју” и да замире чим се утикач извуче из зида, „стелт” јуришници Ф-117А бомбардовали су графитним бомбама постројења електропривреде поред Лајковца.

Р. Б. М. значајно закључи од данас пише само мастиљавом оловком или на оној скаламерији од компјутера. али га нешто забрину… Шта ли ће Бранко Пузовић сутра да напише у „Вечерњим новостима“.  Има да буде још да су то они невидљиви авиони нас јурили и гађали. Бомбе прођоше, али брига остаде јер наслов се нудио сам – Над Лајковцем жива ватра сева…

 

КРПЕНИ СПОМЕНИК

Од свих позиција у ланцу књижевности за децу најлепше је бити дете.

Читањем се задовољава љубопитљивост, испуњава разбибрига, голица машта, а  можда и отаљава нека образовна обавеза. Ипак, у свему се остаје чист, наиван, недирнут. Све друге стране, улоге у процесу од настајања дела  до његовог оцењивања, обилују другачијим  описима – напор, жеља за допадање, али и  ривалитет, сујета и саможивост. На срећу, у књижевности се то не види. У свему другом. се осећа и варничи.

Фестивали су смотре које у кратком року треба да задовоље све: и представљање новитета, и такмичење, и праксу, и теорију, и упознавање, и дружење и све, али да се после два-три дана иде кући. Утисци остају много дуже.

Моје дружење са Фестивалом хумора за децу у Лазаревцу има тридесетогодишњу лепу историју, од: носача поклоњених књига, спонзора, аутора, и критичара, до жирирања и, на крају свега, колатерарног добитника највећег признања за животно дело – Златног Гаше.

Дуго сам био у одбору за доделу ове награде. Са поносом смем да набројим добитнике:  Драган Лукић, Добрица Ерић, Љубивоје Ршумовић, Перо Зубац,  Слободан Станић, Града Стојковић, Душко Трифуновић, Моша Одаловић, Раша Попов,  Васка Јукић Марјановић, Драгомир  Ћулафић,   Душан Поп Ђурђев, Милован Витезовић… и онда је дошло време да се одабере двадесети лауреат. У петочланом жирију за мене није било сумње ко ту недостаје – Влада Андрић.

То је и био мој предлог за  Савет фестивала.

Моје еуфорично образложење о пустолову из Обреновца уместо одјека изазвало је мук. Негде сам погрешио. Тачније, био сам без информације о свим аспектима сагледвања предлога за награду. Два члана изађоше хитно у ходник, а трећи доби неуравнотежен напад кашља. У тој ситуацији председавајућа одложи рад жирија за сутра. Али, авај, ја сам сутрадан морао у Ваљево. Мој предлог и аргументацију ће узети у обзир, рекоше.

Када је дошло сутра, обавештен сам да је једногласно одлучено да јубиларни Златни Гаша будем ја – Мирко Марковић.  Нисам веровао. Моју збуњеност у кафани „Обница“ је саслушао и у мом животу свеприсутни Р. Б. М. Када сам му препричао ток ствари и предлог који сам дао јуче, он врло једноставно закључи да му ја дођем - колатерарни добитник награде коју нису хтели да дају другоме. Чињеницу да награда није новчана него крпена – лутка по лику и изгледу добитника – морао је да прокоментарише:

„ Неће уштедети на материјалу, али боље споменик – крпена лутка по твом лику, него бронзана!“

 

ПРИЗНАЊЕ

Плакете, награде, признања су много лепе ствари када се дају и приме од срца, кад има где и с ким да се прослави…  Када  има ко то да види и после прича и препричава о томе. Дакле, и даље ништа без бар два сведока.

Када се таква част мени деси или награда није новчана или се на реализацију мора мало да сачека до сутра, тачније мало сутра. Само славље не може да чека и оно је битан елемент верификације чина награђивања. Тако некако и би када добих награду за животно дело у неговању радости детињства. Пожртвовани домаћин је ипак успео да обезбеди малу свечану вечеру у „хотелчићу“ у центру града. С лауреатом, књижевним критичарем, славиће они о којима пише – писци за децу. Да све буде још лепше, обезбеђен је мали вокално-инструментални састав, мени у част специјално из Љига, мог резервног бивака. Дакле, ако се обрукам са бакшишем има да ме оговарају на свим пунолетствима, крштењима, а богами и на мањим свадбама… Тако с једне стране писци за децу, с друге музичари, а ја на ледини. Био сам без страха, али и новца. Требало је наћи решење и услове за одрживост угледа. И нађох– ДВА СВЕДОКА.

Измолих прво  председника Љига да дође на прославу с малом буџетском резервом у кешу, за кићење музике, а паре се и тако враћају у општину, одакле су дошле. Затим, сетих се једне приче на најранијег детињства драгог ми пријатеља Р. Б. М. (буквално се родио у великој сали садашње библиотеке), па убедих и њега.

Поче како поче. Било је свега: и рецитовања стихова, и анегдота из животописа стваралаца за децу, чак и малих препуцавања и задиркивања, али музика… деловала је сувише амбијентално. Председник је дозирао атмосферу новчаним инјекцијама, али све је било тако равно… Р. Б. М. је све крајичком ока посматрао са стране и ћутао…. Негде пред поноћ, када смо видели ко с ким не прича, ко је бољи књижевник него човек, бацајући црвене новчанице ко конфете по музици , мој први сведок, председник из Љига завапи - А сад песма за  КЊИЖЕВНИКА!, Музичари окружише ућуталог Р. Б. М. и без питања, полако, из најтишег режима „пијанисимо“ –  почеше песму

Идем путем, путем, шубара ме квари, квари

идем путем, јој, шубара ме квари, квари

мермер кадо, мермер садо

мермер Јоле, Ђиндир Јоле јој…

Р. Б. М. из седећег положаја, полузатворених очију,  испружи руке испред себе и узе цео сервиран сто и подиже у висини рамена не померајући осу симетрије ни за милиметар. Музичари падоше на колена, а присутне званице разјапише вилице у максимални могући положај. Када се заврши, видно емотиван Р. Б. М. спусти сто и седе као да ништа није било.  Четири минута песме беше пет минута о којим ће сви причати и препричавати, али… Први сведок времена и догађаја, искусни политичар, виде ту шансу за поене на свом буњишту. Без пардона према збуњеним домаћинима који су већ почели да се разилазе позва Р. Б. М. и мене на још само мало културно уметничког програма на територију његове општине, узводно, уз Ибарску магистралу.

„Прежемо ајгира и правац Бубоња!“ и председник показа на запад у пози достојној Кутузова на Бородину. И заиста, убрзо, нађосмо се у селу Липље, на паркингу непрегледне масе аутомобила и трактора, пред кафаном Бубоња. Унутра, у препуном, задимљеном гротлу, чула се виолина. Док смо прилазили, окупљена публика је као у трансу понављала – Бобан Воз!

Председник се некако дочепао улазних врата, али готово нико се није померао, није правио место. Ауторитет власти је дошао у питање. Када је нервозно кажипрстом почео да шири крагну на кошуљи, до врата се лагано и достојанствено дошетао мој други сведок – Р. Б. М.

Музика виолине, коју је наречени виолиниста држао у рукама, док је гудало било у устима, одједном се прекиде. Сви ућуташе и погледаше према улазу ка коме је уметник хитао.

• Устајте! Брзо места, дошао је КЊИЖЕВНИК!

Тада сам схватио како у ствари изгледа највеће ПРИЗНАЊЕ.

 

 

BON VOYAGE

Сећања, ретроспективе и, уопште, књижевно-уметнички окупљања око дела неке личности окупљају породицу, одабране савременике, праве пријатеље и поштоваоце. Лепо је што тамо, по правилу, долазе људи пуног срца и растају се у доброј намери и сећању на оно што је било вредно.

Такво је било и мајско окупљање „Одлазак легенде“ у ваљевској библиотеци, посвећено сећању на легенду Ваљева, новинара, истраживача и писца – Зорана Јоксимовића. За мене је све имало посебни значај јер сад о једном човеку и његовом делу, између осталих, први пут говоре три Марковића: Слободан Ж. Марковић, Радован Бели Марковић и Мирко С. Марковић. Нисам заборавио да ме је он први сачекао у Ваљеву.

Слободан је говорио како су их спојили љубав према читању и склоност ка писању. С видљивом сетом је причао о неком ко је живео за реч, кроз коју је човек могао да се искаже и буде не само сведок свог времена, него и да сагледа то време у неком другом времену. Говорећи о Зорану Јоксимовићу, говорио је много и о себи и њиховој заједничкој посвећености идеалима Драгојла Дудића и Стевана Филиповића – о доследности.

Радован Бели је признао да је много тога је научио од "великог господина и доброг духа Белог Ваљева, Зорана Јоксимовића", сетио се да су га они, млађи новинари, звали чичом. Данас неки млади мене ословљавају са чича, па ако му је то од Зорана остануло, да је срећан.

Мени је пружена прилика да говорим о контраверзном роману „Петљаревић и остали“. књизи која је у књижевној критици прескана због времена о ком говори –  о напуштеној и окупираној Србији у 1915 - 17. У сенци два Марковића ипак сам успео да измамим сузе одобравања ауторове унуке, а то је била нежна валоризација.

Све се дирљиво и на време завршило, таман за ТВ дневник), али како је баш тих дана укинуто пристајање возова лајковачке пруге у станици у Лајковац,  три Марковића пођоше кућама аутомобилом, али VIA ЛАЈКОВАЦ. Старији Марковићи ударише по сећањима тако да су Попучке, Лукавац, Дивци, Словац, Непричава и Рубибреза прошли зачас. Лајковац је достигнут за непуних 20 минута и тад… Усред вароши Лајковачке, на паркингу џаде испред Радовановог дома, Марковић из села Горњи Мушић и Марковић из села Ћелија започеше конверзацију на француском!!! Марковић из Београда остао је без речи и на српском и на руском, енглеском и немачком. Шта су причали, не знам. Запамтио сам да су се слатко смејали. Причи није било краја. Тек негде око поноћи Радован Бели Марковић у црном Лајковцу се прерушио у мнимог литерату Р. Б. М. и напусти нас уз поздрав – BON VOYAGE.

Слободан Ж. Марковић после тога сетним гласом промени план путовања и командова уместо у Љиг, правац Горњи Мушић.

Сутрадан је изјутра сео на трем пред вајатом и загонетно гледао преко авлије ка Табановићком брегу. Као за себе, али да га јасно чујем, констатова:

- Ово ми је било најлепше, пред сваки одлазак.

Замолио је да одемо право у Београд, јер сутрадан има на неки преглед у болници, па да се дотера мало.

И заиста, отишао је на преглед и никада се више није вратио.

 

           BON VOYAGE – Марковићи !