Мнимом литерати Р. Б. Марковићу

Мнимом литерати Р. Б. Марковићу

         Први леви колосек одавно није био тако жив, пун, ољуђен.  Парњача, не плава него права, црна и гарава, мирно и равномерно је испуштала пару ка штацијској поштанској згради са једне стране и окупљеним унезвереним путницима. Вагони, они стари, првог, другог и трећег разреда, уплашено су очекивали путнике страхујући од какве ђачке екскурзије.

Још од доба када је овај део престоничког колодвора сачекивао Ј. Б. Тита, у време када је управо именовани био наш највећи син народа, поготово народности, није било толико значајних људи на првом левом. Импровизована рампа и забезекнути дежурни железничар сваког трена су препознавали неког од надолазећих путника који су излазили из лимузина, таксија или пак трчкарали са оближње трамвајске станице. Просто је било  милина видети толико угледних житеља престонице који су на овом месту последњи пут били првог студенског дана и кретали се у обрнутом смеру, додуше пешке, пут Балканске, опрезно прескачући трамвајске шине, да их не удари струја. Заборавило се, на младост, заносе, железничку станицу, возове, пруге...

- Откуда овакво присећање, журба и притом радост на лицима пристижућих,? – било је право питање и за мене, новинара некада реномираног  дневног листа, данас  у саставу дела компаније светски познатог концерна за увоз – извоз, медије, штампарску делатност, консалтинг, утовар, истовар и још три уредно шифриране странице регистрованих делатности код Привредног суда у једној лијепој нашој, нама сада суседној држави. Моје чуђење било је тим веће јер на овај новинарски задатак идем по казни. Забрљао сам нешто у објашњавању убрзане приватизације, па као и у свим другим областима, када нешто забрљаш – ето тебе у култури. Мој задатак био је релативно једноставан – да специјалним возом који се органузује у част ИЗАБРАНИХ ДЕЛА Р. Б. МАРКОВИЋА одем до Лајковца и опишем атмосферу у путу и на лицу места, али... - Али важније од свега речи су мог новог уредника менаџера - јесте да за наш додатак ГЛОБАЛНА КУЛТУРА, који излази у свим нашим дневним, некада у својим срединама реномираним листовима на територији почивше државе, узмеш изјаву од именованог о оних 20 страна из романа ЛАЈКОВАЧКА ПРУГА.

Да, обећана ми је и награда за добар текст, идем у рубрику за мала и средња предузећа, тамо не може више да се забрља, али и казна – остајање на култури. Класична прича о шаргарепи и штапу. Дакле, ја сам, у ствари, на овај пут у Лајковац пошао у својству зеца. Као такав, за почетак сам морао прво да сазнам о којих се „оних 20 страна“  ради, па ћемо после већ нешто крпити.

На самом улазу на перон, као две карјатиде стајаше два подебела типа, видно добро расположени. Сви су се њима јављали. Нападно су прилазили прво једном, који је очито у целом овом циркусу био главни, снисходљиво се руковали с њим и одлазили до оног другог који је стално нешто причао, млатарао рукама и показивао где ко да иде. Био сам сигуран да су то  главне гориле, неки мафијаши који су јадним посленицима културе ударали рекет за ово мало радости путовања старим возом, али мало-помало, сазнадох нешто сасвим друго. Њих су сви звали  «СТУБОВИ КУЛТУРЕ». Први је издавач књижевника, мнимог литерате Р. Б. Марковића, алфа и омега српског издаваштва, који је лично једаред био у Црном Лајковцу, зарад потребе већ више пута помињаног Р. Б. Марковића. Други је његов сарадник, познаник, шта ли је, који као накупац утерује писце од других издавача свом дебелом сабрату, а онда за награду добије по један примерак књиге сваког писца којег је нахватао.

Очекивало се да ће доћи неко из Крунског савета, зарад колаборације Р. Б. Марковића на књизи «Чарапе краља Петра»,. још у доба када је био библиотекар у библиотеци која ће сигурно једном носити његово име. Мада, можда су  званични фанови www.royalfamily.org  имали нешто против аутора истоимене књиге, тек - нису се појавили.

За мене је велико изненађење било присуство књижевних критичара и то свих врста. Мало сам, а мало уз помоћ колега из културних редакција,  тек набројао сам све који се баве овом племенитом вештином, па чак и неке који су се давно њом бавили. Није изненађење било откуда они на железничкој станици, јер њих само ван Престонице и плаћају за њихова сказанија, али... Али, књижевни критичари држали су се од Лајковца подаље, а.књижевник Р. Б. Марковић се увиђавно, клонио Престонице и визитирања редакција, помало мистификујући своје књижество, безгранично одан притчи о лајковачкој прузи... Мислим да сам осетио у чему је ствар, биће ово прилика да заседа жири за НИН-ову награду и онда је «случајно» додели књижевнику Р. Б. Марковићу баш у часу када се воз буде враћао за Престоницу. Тако ће све бити транспарентно и нико неће моћи да их оптужи за закулисне радње и тајне кухиње. Отуда не чуди присуство толико ТВ екипа од CYTI CLUBA са Пинка, до екипе БЕСТ СЕЛЕРА и Вање Булића Каленића који је већ најавио да ће на станици у Лајковцу ексклузивно снимити  део ТВ серијала БИСЕРИ.

И онда када смо мислили да су се сви укрцали у овај «влак без возног реда», дођоше ПАРТИЗАНИ, али без Тихог, Прлета или бар Брадоње Јовановића. На челу им је био Лотар Матеус, а одмах до њега Слоба Фест Новаковић и унук Попа Владе Зечевића. У част књижевника Р. Б. Марковића и његових књига, ФК Партизан игра пријатељску утакмицу са ФК Железничаром, одричући се прихода од улазница у корист плаћања телефона и рачуна за струју Лајковачке библиотеке. Уз Новаковића било је још много познатих из управе који су се само смешкали. Био је ту и клупски психолог који се трудио да фудбалери, уредно обучени у исте тренерке и у колони два по два, поред лопти носе и две-три књиге за читање у возу. Слику је мало покварио испад новодошлог голмана који је, ничим изазван, уштинуо на незгодно место младу професорку библиотекарства испред себе, на шта је ова реаговала кишобраном о његову велику главу. Интересантан је био и дијалог којим је књигољубац Новаковић објашњавао како ће путовати у нашем народу омиљеном пругом која има, по његовим речима, «ајне популар лид – ген Миле Лајковачком глајс». То је дирнуло прецизног Немца који је, као и сваки образовани фудбалски стручњак, желео одмах да покаже како зна ко је алфа и омега када су песме у питању, а и ФК Обилић - упитно казао: »Цеца ?«. «Најн, најн – био је прецизан Новаковић – брудер Бајић». «Аха – закључио је Матеус – брудер Миле дер  Р. Б. Марковић».

Недостајао је само Пуриша Ђорђевић да од свега направи само њему разумљиви филм. Све је било ту: партизани, Немци, фудбал, литература, возови... Али Пурише, ни, па ни. Ипак, без «Отписаних» се није могло.

У последњи час, са улаза на први – леви проломи се бука. Два оркестра трубача, сваки за свој ћеиф, свирали су обраду теме «Отписани» из истоимене ТВ серије. Испред једног од њих раширених руку и насмејаног лица ишле су веселе библиотекарке из Врања, а испред другог насмејана екипа «Бориних дана», такође из већ поменутог Врања. Како ми рече колегиница са радија, ове две екипе традиционално су на различитим странама, осим на страни Р. Б. Марковића.

Ово је видно подигло атмосферу свих у возу, а и на станици која је после много времена почела да личи сама на себе.

Ипак, преда мном. је био задатак о «оних 20 страна» из романа ЛАЈКОВАЧКА ПРУГА, па сам се одмах по поласку воза обратио лепушкастој домаћици ове камариле чији смо ми, новинари, били посао. Замолио сам је за неке прес материјале и резервацију интервијуа с књижевником у Лајковцу о «оних 20 страна» из романа ЛАЈКОВАЧКА ПРУГА. Лепушкаста дама ме је одмерила од главе до пете и пред свима се издрала:

- О којих 20 страна, будало једна, када та књига има сигурно 200 и више страна?!  Књиге су подељене на улазу у сваки вагон, нема те на сталном списку и шта хоћеш још? За интервију се снађи, брате, нећемо баш све ми да ти пишемо. Ево ти ови папири, ту имаш лепо сваку књигу из Изабраних  дела Р. Б. Марковића препричану. Све су то урадили доктори, професори,... Неке је и сам препричао, да и ви можете да их схватите, и немој да филозофираш... Морам сада и пиће да поделим – чим изусти ову бујицу речи, окрену се на другу страну и нестаде у виду ластиног репа пут суседног вагона.

Изгледа да тако прође свако ко помисли на «глобализацију» у нас, али, на сву срећу, овај наш разговор је чуо један пријатан господин који ми приђе са смешком и рече да ће ми он помоћи, јер ја сигурно ту књигу и те стране нисам читао.

Признао сам да нисам.

Онда је уследио мали увод, да је он професор који је у нашем вагону баш о тој књизи требало да прича, али како су се сви више интересовали када ће доћи пиће и сендвичи, односно када ће трубачи прећи у наш вагон, он се одлучио да ми помогне. Поврх свега, он је лично познавао тог писца Р. Б. Марковића из виђења, а не само преко књига. Сазнао сам још да је у сваком вагону био по један професор или угледни критичар који треба да прича о по једној књизи Р. Б. Марковића, па да је овај воз организован у част његових Изабраних дела, да сваки вагон симболише једну књигу, да ће писац одржати поздравни говор на станици у Лајковцу,  да су позвани сви који нешто значе Р. Б. Марковићу, издавачу и српској култури. Од књижевника су пошли само Дача Николић и Цера Михајловић, али потоњи у својству директора «Бориних дана», остали су одустали свесни да такву част нареченом Р. Б. Марковићу неће моћи да узврате. Масовно су се одазвали углавном они који нису позвани. Много сам још ту сазнао. Знао сам да ће ми професори кад-тад помоћи у животу.

И би тако.

Без било каквог питања о томе из које сам редакције, професор ми је понудио три врсте одговора које сам слободно могао да ставим у новине, као да ми их је лично мними литерата Р. Б. Марковић објаснио наизуст. Врсту одговора нека одабере уредник према тренутним акцијама нашег, некад угледног дневног листа.

Цитат први:

«Прича о џелату и штацијским вешалима у Лајковцу је, у ствари, вешта прича о 73. регименти Потјорекове војске која је битно утицала на судбину наше отаџбине (ако се то још тако сме написати). Наиме, тај џелат, крвник који води свој дневник, може бити у извесном смислу и каплар Потјорекове армаде који вешалима сликовито замењује дугу карабинску пушку којом из Ћелија, предграђа Лајковца, извршава егзекуцију на опет «ко топ глувим» извесним Туцовићем, позиционираном на Врапчем брду, с оне стране Колубаре. Овде оно «ко топ глувим» у ствари симболично означава род – артиљерију у Мишићевој армији. Ако се пажљиво прочита овај крвиников дневник, може се наслутити да ће он имати много наставака у ближој и даљој будућности у виду сабраних дела, данас чак и фељтона. Језик у роману то јасно назначава и разоткрива...»

Цитат други:

«Прича о џелату и штацијским вешалима у Лајковцу реалистички је спис који својим лингвистичким карактером указује на који начин свет и Европа могу да приме српску историју и истину. Тај крлежијански јасан и искрен пасаж у овом роману говори како и колико треба да сагледамо сами себе, своју реалност и истину, па тек онда, такви – катарзом прочишћени – раширених руку пођемо у светску заједницу која ће умети да цени наше напоре да се растосиљамо баласта историје и прихватимо начела на којима егзистира остали свет. Прихватајући тај језик и начин размишљања, учинићемо да мит о Душановом царству коначно смене: Уликс, Џојс, Арсенијевић, Прокић... Џелат није увек крвник, бар када смо ми у питању...»

Цитат трећи:

«Прича о џелату и штацијским вешалима у Лајковцу визионарски су отклон од реалности аутора Р. Б. Марковића који на најбољи начин казује да нашу слику и истину о нама за свет најприхватљивије могу дати други, макар и џелати, али по професији, а не по карактеру. Марковић јасно одређује експертски карактер бележака страног стручњака са нама блиских простора који можда строже, али без епских претеривања, говори о нама самима. Овај експертски моменат даје Марковићевом штиву толико потребну савремену ноту која јасно казује шта нам такав приступ животу може донети. Вештачки постављена језичка баријера управо својом намерном незграпношћу казује колико се неке глобалне истине не морају преводити и како се могу пронаћу тек овлашним задирањем у недавну прошлост...»

Када сам све записао, био сам вероватно најсрећнији човек у возу. После првих неколико километара Лајковачке пруге свој задатак сам већ испунио. Знао сам и који ће цитат да се допадне уреднику-менаџеру, тако да сам могао да покушам у Лајковцу да извучем и неку другу ексклузиву за наш «културни додатак». Искрено да кажем, иако га никада нисам читао, овај Р. Б. Марковић ми се све више свиђа као писац. Тако је универзалан...

*       *        *

У застрашујућој подневној тишини сврака најављује долазак воза.

Лајковачка штација као распутни пункт хумске пруге и шумадијског крака, кошмарно место, с возовима који су пристизали као у неком благом заносу, привлачила је, сама по себи, бића нејасног порекла, често обојена фантазијом....

- Лајковац! – узвикнуо је кондуктер гласом оног који је открио Америку.

Воз који је управо улазио у станицу, био је права слика и прилика тога. Фудбалери, професори, новинари, издавачи, библиотекари, књижевник, музиканти, бивши политичари и будући пензионери, фотографи, сниматељи, режисери и статисти, службена, приватна и сумњива лица, искористили су име и лик књижевника, (како током пута сазнах, и бившег новинара, политичара, фронтмена, PR managera, ет цетера, ет цетера) Р. Б. Марковића, само да дођу Лајковачком пругом, било где, макар и у Црни Лајковац.

Лајковац није био неспреман за њих.

Како нико у свом селу није владиком био, Бела ваљевска подвала морала  је на ноге да дигне Црни Лајковац. Иако, чувена, лајковачка млекара упорно као да не постоји, на вест Радио-Патка да ће се баш тог дана у Лајковцу зарад Р. Б. Марковића делити премије за млеко, сви су реаговали. Сви сиђоше у варош, наспрам станице. Свако из свог разлога, неко да напљује оним лоповима матер, а неко пак оца. Тај лајковачки плурализам већ говори довољно за себе, а и гости из Престонице ће видети да су приче и романи о досади у Лајковцу  само естетска категорија.

По изласку из воза пошао сам према у прес материјалу назначеном месту за дочек. Док сам се снашао приметио сам да сам сам. Половина путника у возу није било у стању да устане, друга половина је играла и вириштала око трубача. Фудбалери су уредно отишли на утакмицу. Библиотекари одоше да траже библиотеку, књижевник у станичну рестаурацију, критичари су остали у возу да се нешто договоре, професори и сад држе час... Један део новинарске ТВ екипе сјурио се на пијацу да купи сир и кајмак,... Други део ТВ екипе је отишао да напуни исцуреле батерије и негде нађе резервне трака и ...И то је  било кључно. Нема телевизије, нема догађања. Све је одложено док се не напуне батерије, не нађе трака, не купи сир и кајмак...

Домаћини се разиђоше док не почене догађај, или бар подела премија за млеко.

Два света су се нашла један насупрот другог. Они из и они прекопута воза окупаног паром. Једни као да нису марили за друге, нису се чак ни примећивали.

А ни писца нигде нема.

Леп подијум, микрофон, озвучење које мало крчи, тек колико треба, преко кога се пушта солидна музика, ни народна ни забавна - да не смета ни Лајковчанима на тргу око «Спорт-кафеа» ни трубачима и веселом друштву у возу.

Обратио сам се отправнику возова, извесном Георгијевићу, који је некако болесно изгледао, са питањем какав је програм.

- Све је по реду вожње...- мудро је одговорио. Тек сада нисам ништа знао.

Пришао сам једном човеку који је некако погурен у мантил, са дубоко натученим шеширом на глави. Седео је на старим колицима за пртљаг. Какава срећа, као у књизи. Ту прилику нисам смео да пропустим. Сви су били на другој страни.

• Ви сте овде због ове манифестације? – било је моје питање.
• Да – штуро одврати преко воље незнанац.

Када сам покушао да му се директно обратим и покажем му да сам га препознао, зазвонио му је мобилни. Он лагано устаде, укључи телефон и шеткајући се тамо-амо, поче тихи дијалог са мени непознатим саговорником. Били су то грациозни, умерени покрети правог литерате. Тек сада сам могао да замислим како је тек деловао један Андрић, ако један Р. Б. Марковић изгледао овако. Очито је имао и имућног пријатеља када је тако дуго могао да прича преко мобилног. Када је  после пола сата завршио разговор, обратио ми се директно:

• А Ви сте новинар?
• Да, - спремно одговорих.
• Из Престонице ? – упитно ће опет.

- Да – одмах сам му казао и име своје холдинг-компаније и некада реномираног дневног листа.

Његово се лице озари. Одмах пређе на ти, врло непосредно за једног тако значајног писца.

- Тебе сам чекао!

Ту већ нешто није било у реду. Нешто се није поклапало. За мене нико није знао да ћу доћи. Ни уредник културе. Решио сам да истерам ствар на чистац.

- Ви сте писац? – сада сам ја преузео иницијативу.

- Не, ја сам поштар, само сада сам... сада сам овде председник...- већ поколебано настави човек.

- Али ја сам ту због писца – био сам разочаран својом погрешном проценом.

- Ма и ја сам – брзо се поврати незнанац – и чекам неког новинара, правог, новинарчину, да спере љагу са мог имена, не питам шта кошта, разумеш! Мени су наместили да сам, чим сам дошао на ово место, сменио писца са места директора библиотеке. То је гнусна лаж, ја нисам чак ни ногом крочио у библиотеку – никада. Ја сам га спасао, главу сам му спасао, а ови овдашњи новинарчићи, што само пишу СЕНЗАЦИОНАЛНО, НЕЗАПАМЋЕНО и сл. острвише се на мене. Да ставиш сада у новине праву истину – да сам га ја спасао...

- Како, како...- збуњено сам гледао где да побегнем, мада избор није био баш неки или под локомотиву која се све под паром окретала за повратак, и којом је, гле чуда, управљао један од оне двојце дебељуца или право на разуздане трубаче који скупљали данак од присутних. Тако сам остао на милост и немилост већ бесног саговорника.

- Пиши, шта чекаш! Имали смо Извршни савет, предлог буџета, кад ти тај твој писац, а мој вајни друг Р. Б. Марковић затражи паре за набавку књига. Ем укинуо тзв. чланарину  библиотеци, ем увео компјутере, ем сам пише књиге и сад хоће да купује... Скочише ти моји коалициони партнери, па да оца његовог, па мајку, па стрица, па тако све редом Марковиће... Главни од ових наших запенуша, па коме је сада до читања. Па да се библиотека затвори јер се тамо окупљају само џабалебароши и хохштаплери што ништа не раде, него читају новине...Шеф одборничке групе оних  затражи да се тренутно формира комисија, попишу сви који се затекну у библиотеци и да се општинска влада извести о томе на првом следећем састанку, а библиотека затвори до даљњег и ту реши проблем партија које немају поштене канцеларије. Онда се острвише на твог писца, све грђе од грђега, те ово, те оно и на крају оно најцрње - да његове књиге је волела да чита жена бившег председника. Е ту му ја нисам могао да помогнем, него га лепо сменим (да му ови други не би дали отказ).- Све је то изговорио у даху.

- Па добро, човече, зашто сте га тако спасили? – нисам одолео а да саркастично не запитам.

- Овај, нисам смео ништа друго - онда би се наљутили они први, јер изгледа да увек жене наших председника воле његове књиге. Чим нешто загусти, увек се пребија Лајковачком пругом и окрени-обрни, мене на добош. То ти лепо да запакујеш и да ставиш у новине, али позитивно, како сам га ја спасао. Нисам незахвалан. Све је он нас задужио. Нема тог председника општине, М.З., директора фабрике или школе, домаћина коме је неко умро а да му Р. Б. Марковић говор није сачинио. Ми сви његове књиге говоримо о празницима, преславама, погребима. Све је то један говор Р. Б. Марковића... А он, све најгоре о Лајковцу. У црно је Лајковац завио, а ми га славимо. Али нека... Да ставиш оно како је било, да нисам ја то урадио зла ради, него да спасем угледног човека?

- Да ставим. – мирно сам констатовао и просто неприметно примих свежањ његових допуна за мобилни које ми од срца дариваше овај несвакидашњи поштовалац лика и дела књижевника Р. Б. Марковића. На свакој штацији, и у сваком возу, постоји уво за рђаве речи, овога пута сам, изгледа, то био ја.

Да будем искрен, сада ми је већ било доста свега: и воза, и Лајковца , па и писца Р. Б. Марковића. Једва сам чекао да узмем извод из његовог говора и завршим своју авантуру у култури. И заиста, сви се некако окупише, чак и књижевни критичари. Да ли су све завршили или их је привукао мирис изненада пристиглог врућег печења, за ову прилику дар издавача и непознатог донатора, нећу моћи тачно да објасним.

Књижевник Р. Б. Марковић у винском заносу са Дачом Николићем полако се клацкао ка импровизаном подијуму, који ме одједном, ни сам не знам зашто, неодољиво поче да подсећа на «плац за вешала» из непрочитане књиге. Народ спонтано, ничим изазван, поче да се окупља. Музика коначно замуче.

Дама за односе с јавношћу изађе на бину и значајно најави:

• Говор писца!

Појавише се камере, писац изађе пред микрофон, загледа се у даљину и поче значајно да ћути. У почетку је све деловало импозантно. После неколико минута почеше с накашљавањем, а затим и с прозивком:

• 'Ајде говор! Писац, говор!

Књижевник, мними литерта Р. Б. Марковић, упитно упиљи поглед негде по сред публике и када као да доби потврдни клим главе, из џепа извади књигу, прекрсти се над њом ко над јеванђељем и рече:

- Хвала. Мени нема ко говор да напише. Ја пишем један роман само зато што је приклањајући се визији света као серији life фотографија, неки је штоиц упитао Р. Б. Марковића зашто, забога, не напише један роман, сад, кад и сам живот пише романе. Радикализујући његов приступ обликовању књижевне грађе, Р. Б. Марковић му је одговорио: «И види се да сам животр пише, јер књижевност нам није ни за курац».

Трубачи у тај час одједном здружено ударише ТУШ и ја се тренутно пробудих и смандрљах са столице за импровизованим библиотечким пултом поред већ омлачале «краљице пећи» у од бога и људи заборављеном огранку Градске библиотеке Лајковац, у селу Словац, на Лајковачкој прузи пут Белог Ваљева...

Напомена:

Текст исписан курзивом преузет је у сан директно из романа «Лајковачка пруга» Радована Белог Марковића